Ohrabrivanje Društveno Korisnog Rada

Ohrabrivanje Društveno Korisnog Rada:

Uz maksimalan naglasak na istinskom poštovanju Ahimse, Tirthankara Mahavira je uveliko proširio implikacije Ahimse. Nepogrešivo je objašnjavao pozitivne i negativne aspekte Ahimse. Čvrsto je zagovarao da koncept Ahimse netreba biti sveden samo na negativnu stranu,odnono,izbegavanje povređivanje živih bića različitih vrsta,već da treba dosledno primenjena i pozitivna strana,odnosno,pravac narastanja dobrobiti svih živih bića.Uvek je apelovao na ljude da razvijaju dobre namere u vezi napretka drugih,da pokažu aktivan interes u pomaganju onima kojima je pomoć potrebna i da preuzmu praktične korake da poboljšaju loše uslove ugroženih živih bića  uključujući insekte,ptice,životinje i ljude.Ovo pozitivno ohrabrivanje društveno korisnih aktivnosti je bilo najkorisnije i vredan hvale doprinos Tirthankara Mahavire Indijskoj kulturi.

Ovakav humanitarni pristup ka smanjenju patnji živih bića je uključen u Vrate, tj., zavet Aparigraha, odnosno uzdržavanje od pohlepe za svetovnim dobrima.Zavet Aparigraha je peti od pet osnovnih zaveta koji moraju biti dosledno poštovani od svih. Aparigraha uključuje izbegavanje povređivanja Parigrahe što podrazumeva da ne žudimo za većim imetkom od onog koji je potreban nekom pojedincu.Prikupljanje čak i neophodnih stvari u velikim količinama, zavideći napretku drugih ,velika pohlepa i promenljivost obima postojećeg imetka su sve oblici Parigrahe tj., svetovne vezanosti.Ovaj zavet cilja na ograničenje svetovnog imetka pojedinaca prema njihovim potrebama i željama.Zato je zavet Aparigraha često nazivan Parigraha-Parimana-Vrata, tj.,zavet ograničenja svetovnih dobara.

Zavet Parigraha-Parimana je vredan pomena jer indirektno cilja na ekonomsku ujednačenost mirnim sprečavanjem nepotrebnu akumulaciju kapitala u ruke pojedinaca.On preporučuje da kućedomaćin treba da fiksira,odnosno ograniči maksimum dobara koji mu je potreban,te da, uprkos svemu,ne pređe taj samopostavljeni limit. Ako se i desi da pribavi više nego što može da potroši, taj višak treba da pokloni u dobrotvorne svrhe.Najbolji oblici dobročinstva prepisani od strane religije su :“Ahara-abhaya-bhaišađja-šastra-dana,’ hraniti gladne i siromašne,spašavanje života u opasnosti,podela lekova I širenje znanja. Ove dobrotvorne svrhe se u Đainizmu nazivaju `Ćaturoldha-Dana’, odnosno četvorostruki pokloni i kućedomaćinima je savetovano da ulože posebne napore u podeli dobara ugroženima-bez obzira na kastu ili poreklo.

Od samog početka,đainski kućedomaćini su prihvatili princip davanja četiri vrste poklona svim osobama kojima je pomoć bila potrebna.Ta pomoć je čak i proširena i na insekte,ptice i životinje.Iz tog razloga su Đaini podizali i kuće u kojima su delili pomoć,odmorišta,bolnice i obrazovne institucije gde god bi bili u većem broju.  Anna-ćhatralaja,  tj., dobrotvorne ustanove su bil podizane na metima hodočašća i u drugim centrima za dobrobit siromašnih ljudi.U Dharma-Šalama, tj.,odmorištima ,bile je organizovana besplatna ili vrlo jeftina pomoć u većim gradovima,varošima i mestima hodočašća. Aušadhalaje, tj.,lečilišta,su omogućavala besplatne lekove za sve bolesne.

Uz bolnice za ljude,Đaini su organizivali i specijalne institucije poznate kao Pinđarapole za zaštitu  i brigu o bespomoćnima kao i povređenim pticama i životinjama.U vreme poplava i suša,ove Pinđarapole su izvodile različite aktivnosti za zaštitu životinja.Teško da je postojao grad ili selo u  Guđaratu ili Rađas­thanu,gde Pinđarapole nisu postojale u ovom ili onom obliku.U širenju obrazovanja naroda,Đaini su imali vodeću ulogu.Različiti relikti pokazuju da su raniji Đainski isposnici delili svoje znanje sa decom južnih država poput Andhra, Tamilnadu, Karnatak i Maharaštre. S tim u vezi, Dr. A. S. Altekar ukazuje ( u svojoj knjizi `Rashtrakutas and their Times’ , ‘Raštrakute i njihovo Doba’) da su deca pre upoznavanja sa azbukom,prvo učila da odaju poštovanje božanstvu Ganeše, recitivanjem mantre “Šri Ganešaja Namah”.To je normalno za Hindu društvo ali čak i danas u Dakki se sledi Đainska mantra ‘Om Namah Siddham’ što pokazuje da su Đainski učitelji srednjevekovnog perioda imali potpunu kontrolu nad narodnim obrazovanjem jer su Hindusi nastavili da uče svoju decu ovom izvornom Đainskom mantrom čak i nakon opadanja popularnosti Đainizma. Čak i danas ,Đaini se včvrsto drže tradicije besplatnog pružanja Ćaturvidha­Dana, tj., četiri vrste poklona u svim delovima Indije.Na ovaj način,zaostavština Mahavire je nastavljena sve do danas.

Tako postoji ogromna vrednost koju prati ovaj zavet aparigraha ili Parigraha-Parimana sa društvene tačke gledišta.U isto vreme, ovaj zavet je imao veliki značaj u pripremi ispravnog mentalnog stava prema materijalnim potrpštinama, u formiranju istinske skale vrednosti i razvoju ispravnog osećaja za količinu individualnog imetka.Ovaj zavet naglašava da se netrebamo mnogo vezivati za svoj imetak i da treba odoleti svim iskušenjima.On uči da zaradu treba uključiti za lične potrebe ali da se netreba u potpunoti zaokupiti tim.Na ovaj način se poziva na odbacivanje pohlete, požude i slično. Ovako zavet aparigraha, stvara određeni mentalni stav samo-uzdržavanja uprkos svemu,stoicizmu pred iskušenjima i nevezanosti za luksuz.  Ovo stanje uma je možda potrebnije danas više nego ikad.