Đaina i Vedske Religijske Tradicije

ŽIVOT I ZAVEŠTANJE MAHAVIRE

POGLAVLJE I

ĐAINA TRADICIJA DO MAHAVIRE

Đaina i Vedske Religijske Tradicije:

Drevnost Đaina religijske tradicije može biti praćena sve do najranijeg perioda indijske istorije .Đainska tradicija nije samo pred-Vedska već i pred-Arijanska takođe.Očigledan je procvat Đaina religije u Indiji , naročito u njenim istočnim delovima, gde su Arijani kasnije došli i ostali. Od trenutka dolaska Arijana u Indiju , nailazimo na dominaciju dve različite religijske tradicije , tačnije Vedske i Đainske . Tačno je da su usled njihovih osnovnih religijskih različitosti u ciljevima i praksi ove dve tradicije suprotstavljene jedna drugoj i da su obe pokušavale da nadvladaju onu drugu .Uprkos tim pokušajima , u Indiji je mrtva trka između njih gde naizmenično jedna nadvladava drugu.

U Vedskoj tradiciji je sveštenik imao dominantnu ulogu jer je on izvodio rituale. Sveštenici su vešto tvrdili da dobrobit pa čak i samo postojanje sveta , uključujući i Bogove , zavisi od održanja njihovog sistema žrtvovanja koje je postajalo sve obimnije i kompleksnije . Kultovi koje su popularizovali su bili politeistički; božanstva su često same sile prirode; a čovek je stavljen pod zaštititu sveštenstva jer su ga samo oni mogli spasiti od božanstava obavljanjem žrtvenih rituala. Ova škola misli je prvo nastala u severozapadnoj Indiji jer su Arijani došli sa te strane; ali se kasnije ona širi prema Istočnim i Južnim regionima Indije .

Na drugoj strani , u tradiciji Đaina, dominantna uloga pripada asketi . U istočnom regionu Indije , naročito pored plodnih obala Ganga i Jamune , procvetala je tradicija Učitelja , koja je , dolazivši iz bogatih porodica, imala dovoljno vremena za uzvišenije razmišljanje i religijsku meditaciju .Za njih , duh u čoveku i drugim živim bićima , postaje centar religijske meditacije kao i object istrage u odnosu na sve nepokretno u univerzumu. To ih dovodi lice u lice sa problemom života i onim  nakon njega, jer su oboje, duh i materija, za njih bili stvarni – stvarni i stoga suštinski večni , mada prolaze kroz tok promena . Život sada i nakon njega je posledica veze između duha i materije koja nema početak , koja je izvor sve patnje ovoga sveta , a cilj religije jeste da odvoji duh od materije kako bi duh mogao da dosegne oslobođeno stanje u kojem bi postojao u potpunoj čistoći, blaženstvu i znanju. Čovek je sam svoj gospodar;njegove misli,reči i dela su ga stvorili i nastavljaju da ga tvore onim što jeste; u njegovim je rukama da ulepša ili pokvari svoju sadašnjost ili budućnost; veliki Učitelji iz prošlosti su njegovi ideali koji ga inspirišu na njegovom religijskom putu;  a njegovo je da se trudi sa nadom , na dobro ugaženom putu duhovnog napretka , sledeći pravila moralne i asketske discipline , sve dok ne dosegne cilj duhovnog razvoja odnosno- savršenstvo.

Po ovoj ideologiji ,Đainskoj religijskoj milsi, tu nema mesta niti za  Božanstvo koje stvara univerzum i upravlja svim stvarima , niti za sveštenika koji ima pregršt mističnih moći kojima odobrovoljuje to Božantsvo. Ova nit misli je snažno i neprekinuto predstavljena Đainskim Tirthankarama od Rišabhadeva do Mahavire .Kasnije , na sličnoj liniji misli , nastaju Ađivika Učitelji poput Gosale, zatim Sankhya Filosofi poput Kapile i propovednici Buddhizma poput Buddhe. Pošto ovi asketski Učitelji različitih religija i škola predstavljaju skoro istu liniju misli , za njih se kaže da pripadaju jednoj sveobuhvatnoj tradiciji poznatoj kao Šramana tradicija.Naravno,Đaini su najstariji predstavnici Šramana tradicije a Mahavira je bio poslednji među Đaina Tirthankarama koji je podrobno izložio tradiciju na dobrobit živih bića.